Belgrado, 23.3.16Marija Gracija Kalandrone je italijanska pesnikinja, dramska spisateljica, performerka, novinarka kulturnog programa na italijanskom Radiju 3, urednica i književna kritičarka u časopisu „Poezija” i u dnevnim novinama „Il manifesto”. Poznata je i po tome što svoju poeziju izvodi u zatvorima, bolnicama, centrima za socijalni rad i drugim ustanovama… U posljednje vrijeme najviše se bavi osnivanjem kreativnih laboratorija za poeziju u školama, zatvorima i institutima za mentalno zdravlje. Njena poezija, u kojoj se bavi kombinovanjem raznih tehnika izražavanja, prije svega deformacijom automatizama uobičajenog jezika, vezana je za suštinske egzistencijalne teme. Iako je počela da piše u djetinjstvu, njena spisateljska karijera išla je postepeno i veoma sporo. Susret sa kritičarem i urednikom Nikolom Kročetijem bio je za nju presudan, jer je ubrzo nakon toga objavila poetsku publikaciju koja je označila njen ulazak u grupu pjesničke socijalne manjine i izlazak iz usamljenosti. Ona objašnjava da je početak njene karijere značio izlazak iz osjećaja izgubljenosti koji je prethodio objavljivanju prve knjige. Domaća publika je imala prilike da se bliže upozna sa njenom poezijom tokom poslednjeg festivala “Svetski dan(i) poezije 2016.” u organizaciji Kulturnog centra Beograd, na kojem je ona bila gošća.

da SERIE FOSSILE (Crocetti, 2015) - Prevela: Bojana Bratić

Fosil

Položi ovde ruku poput belog poveza, zatvori mi oči,                        
obaspi prag blagoslovima, pošto      
pređeš preko
zelenog zlata irisa
kao kraljevska pčela
i – zrnce
po zrnce,
od zlata i istrebljenog žita –
od mene napraviš
saće svoje svetlosti.   

zvezdano jato pčela kruži nad lipom
sa nadljudskom mudrošću, vrtlog inteligencija se kovitla
oko stabla meda

                                    - ne bi bilo dovoljno reći da je ljubav
ova potreba prirode -
                                               dok prethodna praznina zarasta 
između dva cveta ne ostaje trag:

                                                        usnama mi iščupaj iz srca
zlatnu žaoku,
uspomenu na blesak što sagoreo je moj ljudski oblik
u dalekoj preistoriji

gde ludaci miluju kamenje kao da su u pitanju dečije glave:

                                                                              približi se, kao prva
među izgubljenim stvarima
i taj lik će se uzdići sa kamena da bi se ponovo osmehnuo.

24.5.13.

Za zoru
 
moja je duša ljudski bog
                                               ptica sa visina
što svake noći gnezdo svija na belini                        
tvojih grudi
kao savršeni jedanaesterac
 
                                                  (stvar) bela i obilna, krilo tanko, ružičasto
                                                   i žbun kupina, pepeo – parva, sićušna,   
                                                   među rasutim zvezdama,
                                                                                             bela krv
cevastog sunđera
u belom planetarijumu, beli tigar
što sedi na ivici belog puta bez boli
 
moja duša raste iz tvojih kostiju
kao ruža iz živog jezika
u kapljicama,
                        u krvarenju      
                                         - iz tvog alfabeta
                                                                  nezamislivog
 
ali iz tog tela
iz njegove tihe žetve
dolazi reč,
i ovaj apsolutni hleb
koji ti nudim, ova živa
lepota, za tebe stvorena
 
6.6.13.

Marija Gracija Kalandrone (Maria Grazia Calandrone) rođena je u Milanu, živi u Rimu. Izdala je prvonagrađenu knjigu Kamen upoređivanja  (ed. Tracce, 1998), Majmun lutalica (ed. Crocetti,2003) za koju je dobila nagradu Pazolini (Pasolini) za neobjavljeno delo, kao i nagradu Desì (Dessì) između ostalih pet izabranih, zatim  Kao pomažući se usijanom uzdom (ed. Atelier, 2005) trećenagrađena nagradom Valeri,  sledi pesnička zbirka Ilustracije u 7 pesnika Nagrade Montale1993 (ed. Scheiwiller, 1994) i drugi tekstovi u brojnim antologijama nagrađenih tekstova, i u časopisima kao što su Poezija (Poesia), Novi argumenti (Nuovi argomenti), Le Fram, Gradiva. Pojavljuje se i u antologijama objavljenim u Argentini (La realidad en la palabra) i u Venecueli (Caminos del Agua), u Izvan neba (Fuori dal cielo) ed. Empiria, 2006., i u Almanah Spekjo 2006  (Almanacco dello Specchio), ed. Mondadori, 2006. Uskoro će biti objavljene opširne zbirke pesama u Devetoj italijanskoj svesci savremene poezije, (ed. Marcos y Marcos, 2007) i u Novi talijanski pesnici (Nuovi poeti italiani), ed. Guanda 2007, kao i knjiga poezije Odgovorna mašina, ed. Kročeti 2007. (Crocetti).       

Iz zbirke Nestali
 
MAHOVINE POPLOČAVAJU PROLEĆA               
(I muschi pavimentano le primavere)
 
Bilo je tamno, te večeri – tama
veoma spora i tiha – iz nje izroni
starica sa šalom i dugom crnom
suknjom. Reče ako želiš da spaseš
svoju devojčicu, pusti je da gladuje
čitav dan, a noću moraš
samo da joj pričaš
koliko smo daleko od raja.
 
Od nje mi ostaje
lapsus na usnama između reči figlia i vita mia[1]                        
 
ŽETVA MAČEVA        
(Vendemmia delle spade)
 
Dolazio je kroz zrake zalazećeg sunca u vojničkoj odeći i tela uplašenog
dečaka – ali ja sam ga videla uspravnog na stepeništu
kao mali deo zdravlja, grč
topline u belom jezeru vetra
električnog, spreman na kišu i da se povinuje
lopticama trave na terenu. Rekao je samo: ja se sećam svakog detalja
u topionici željeza – svih kamiona, koji su šta više
solidne stvari, stvari na koje se mora obratiti pažnja kao na samodisciplinirani protok misli.
 
Svi oni koji su bolesni – svi oni
koji umiru – svi koji su bili živi jer su disali a sad pate i još
ostaju zajedno združeni – ili naglo odvojeni
okrutnim rascepom smrti:
svi oni koji još govore, njihova poslednja
reč dok žive je
ova – i ja
je čujem, leđa pognutih nad praonicom tela zbog slabićke potčinjenosti, ne više
zbog ljubavi.
 
Izjavljujem da to više ne želim da prihvatam. Dugo vremena                         
hemijska fabrika njegovog glasa je bila duboko uronjena
u moju misao
u samoću gde se govori gestama ruku
kao zbog neke smušene evolucije koja nam zatvara oči
kao zbog nekog velikog zamora na tlu zemlje
koja nam je služila poput oslonca a uliva nam osećanje
usporenosti i obdarena je kao krilo ptice laganim mehanizmima
dok nas diže sa tla: sada, posle žetve koju su mačevi
izvršili da bi spustili na travu
zelenu prazninu neba.
 
13 ottobre 2004
 
OLTAR LJUDSKE VRSTE                
(L'altare della specie)
 
Lako je bilo voleti je, ali bilo joj je suđeno
da nas naglo napusti i istovremeno da se posveti određenim
pripremama što svedočanstva pokazuju 
da su do sitnica brižljivo pripremljena. Poslepodne se u tišini
posvećivala uređivanju vrta. Nismo znali o čemu je razmišljala, bila je
spokojna. Ili je
zapisivala nešto u beležnicu. Svake noći – kad bi se obukao   
poslednji klijent – majci bi za doručak kupovala kolač.
 
Otpaci plutaju po vodi i
u pravilnim intervalima zadržava ih rešetka sahranjena
u tami i u tišini koje se stvaraju duboko ispod ove
vodene površine naizgled vazdušaste
izazvane kasnim zalaskom sunca što na vrhovima       
blista kao sjajni demokratski lak, ogroman zamah optimizma
čak i u sasušenim grmovima kopriva zbog blizine fabrika.
Zove se Ulica za preradu konoplje i vodi nas
u mulj blata pomešanog sa zemljom
otpornog na utiskivanje životinjskih otpadaka na centralu
hidroelektrane – radi se o jednom prekinutom osećanju, o razaranju kontinenata 
i tragične posledice toga uronjene su
u ostrvo tela što završava
kod ulaza u veliku zgradu: postoji samo jedan čuvar koji kontroliše
ko prolazi između dva dela vode i vijugavog plamena ili                            
  možda čitave seobe.
 
Zatekosmo je u jednoj  čudnoj zapuštenosti
kao da su joj sve veze pokidane:
u kanalu skoro i da nije bilo vode
ni jedne loše misli
nikakve ironije
ni kapi vode u plućima, čak ni
alge – telo poduprto kritičkom svetlošću
izvan granica vlastite zapuštenosti – pulsirala je na suncu kao da je obuzeta
  ekstazom.
 
25. oktobar 2004.
 
OSTAĆE TI SAMO ŽIVOT         
(Non avrai che la vita)        
 
Nisu našli cipele.
No svetlost se obljubnički obrušavala na telo devojke
kristalizirano u svedočenju.
Između očiju i trbuha
tragovi praonice – vraćanje unazad da bi se utvrdio alibi.
Pokazalo se da su ulazna vrata bila zaključana mnogim obrtajima ključa.
 
Plamsala je kao hostija u suznoj materiji
kasnog popodneva – s glavom zapletenom u šiblje
i uz neprekidno obnavljanje krugova. Iz nepoznatih razloga
nije joj više bilo dato da živi svoje godine
bez obzira na funkcije koja im je pojedinačno bila dodeljena već je nepomični
poslednji pozdrav lepoti sveta
zagrejavao materiju što se opire
krik radosti tela oslobođenog boli.
 
Iz zbirke Odgovorna mašina
 
IZ  SVETA  U  VITRINI            
(Dal mondo esposto)         
 
Ljubav je zdravlje majmuna.
Oči svetog magarca umrljane od gledanja
smirene rđe cisterni.
 
Vetar što brusi travu, ultraljubičasti pehar
večeri poput prostranstva punog sjaja..
 
Ili more i popodneva
sačinjena od čahure larve cvrčka.
 
Daj mi dokaze tvoje sreće
u ovoj ruševnoj svakidašnjici
koju glođeš sve dok je svetla, svetla...  
 
NUKLEARNA ANATOMIJA        
(Anatomia nucleare)
 
Unutarnji mir se rađa kad naše srce razume bol drugoga   
(preživeo iz Hirošime)
 
I
 
U gusarskom prostranstvu reke strši jedno zemaljsko telo. Smešteno pored
maslinjaka infantilna tajna životinje
od žive gume, rasprostrta: mirna hrid       
u mehaničkom razastiranju prirode koren
iznad korena. Telo je ravnoteža drveća i plosna geometrija zvezda.
 
Munje i praskozorja čupaju iz grudi
korenje – vlakna životinjskog
bića – rasipanje krhkosti tela
u obliku direktnog isparavanja
prema purpurnom i udubljenom krdu oblaka. Iz smeđeg
zemljanog suda širi se primordijalni strah
rulje u zaklonu pod
zemljom – kamen bez sjaja
sahranjena životinja – divlje podrhtavanje vetra koji odozdo
   probada ljude i raštrkani
roj biciklista što prolaze
u metežu, užeženost
autobusa koja rastapa u istu smesu staklo mekanu materiju i kost.
 
II
 
Jedan blesak munje uranijuma pobeli kamen. Donosi
posledice. Trag
tela u sedećem položaju ostavlja senku oblika
biljke koja se odmara
posle nestanka ostrva u atomskoj eksploziji.  
 
Hiljadu ptica od presavijenog papira i zadobijene rane
počele su da krvare trećeg dana jer krv ljudi
  ponovo se vraća u život ali bez tela.
 
III
Paul W. Tibbets
 
Prepoznali smo po frizurama              
da se radilo o ženama. Stvari su plamtele diskretno
svetlucajući na tačkama ukrštanja
lica i poljane
bačena u vodu u dubokoj usamljenosti
kao aromatična vreća
sa vilinskim konjicima i lokvama hlora i mirisom taloga koji zajedno
s blagim vetrovima maestrala odvode srce u smrt.
Nešto u pregibu usana ličilo je na vetar što glača kamenje.
 
Izgubila sam zauvek priliku
da osećam milosrđe, počevši od tela
drugih
da imam milosrđa, da učinim od sebe
oltar kostiju
nadljudskih: da pobegnem – dva puta sam
smatrala zemlju kao neku veoma udaljenu svetlost a sićušno mnoštvo
kao da nije bio ljudski rod. Prazna tela su gravitirala
nad uljanim poljima
punim svetlosti. Zajedno sa zvezdama
sjajna površina naših aviona – odjeci
ljudskih osećanja na najvišoj kvoti letenja, lica zaronjena u belu
 samoću
eksplozije. Dobroćudnost zemaljskog tela viđenog iz hangara.
Popustljivost sa svih strana, stvarnost uklonjena sa geografskih mapa.
Samo sam to videla u fosforescentnoj svetlosti
jutra, u parteru sveta nad kojim sam preletela:
 iznemogla prostranstva                                               
  izložena napadima.
 
Svi
su usporavali da ne bi pravili buku, da udalje
golemo neznanje minobacača
od ovo okeanskog žalovanja. Tad stekoh
utisak da se nalazim na mestima
pretporođajnih gubitaka: glava,
iako za telo više je ništa nije držalo, bila je poslednja što je
opet oživela iz neplodnog zemljišta.
 
IV
 
Kad porastem biću snažni soko što stražari nad tvojim      
  sobama najzad bez žrtvovanja i bez boli jer prava smrt
je jedna
i ostavlja pustoš u sobama, koje kao da lebde
nad obalom mora. Ja ću biti dolazak Gospodnji, trava koju si sanjala
da bereš među brezama koje su kao
kolutovi svetlosti među velikim smaragdnim senkama
i  taj tegobni blesak korena što drži visoko zvezde.
Njena usta koja su se ponovo pojavila rađala su
tamne larve, geranije.
 
Ogromna težina mojih reči je jedan nestao trag, ultrazvuk.
Posle laganog opiranja večeri
što čini da čekrk sunca siđe na kolosek zemlje
što čini da padaju u komadićima otpaci mog života
izvanredno prozirnog.
Tako zovem po imenu.
           
Veliko, gotovo bezmerno
premeštanje vlastite mešavine euforije i neurona na otvorenom polju.
To su tela krvi bez srži. To su stvari od krvi u punom
  letu
rubovi unutarnjeg svetla
izvan tela.
 
V
 
Kada se zlo preko nje ponovo vraća u stanje animalne dobrote
 
Avijatičar je oslobodio svoj avion svih stvari da bi preneo teret pakla
na nikad dosegnute visine. To kalja zemlju. Materija bez svoda
se meša sa belom toplinom. Samo se
mirna masa tvog tela
povećava
pod navalom zvezdane plazme.
 
Ležim u tvojim grudima tek istrošen poput mrtvaca na raskršću
sa onom rukom što daje kritična
raspoloženja i prašinu svakojakih misli, stanice
u raspadnom stanju budući da se radilo o nepravilnoj površini ljubavnog stanja.
 
Nevin sam dašak u drvenim
tvojim grudima. Te noći
astronomske prilike su bile ogledalo
padu instalacija na zemlju i ovo cveće
moram da položim bez obzira na usahle cvetne venčiće na tvom nekada
  sanjanom telu.
 
VI
 
Našoj ljubavi se pridružila ona uzburkanost zemljišta
 
Soli koje oduzimaju prozirnost moru, predmeti iz prošlosti i sva ta tela
anestezirana od hladnoće
feničanske:                                  
neumoljivi
ispred jedne
zaustavljene mladosti, jedino sagorele pod kišom solne kiseline
 
Nevina odmara se među maslinama kao vrsta bića proteranog
sa neba. Njeno telo – mokro
i s patnjom začeto – je kopija ogromnog planinskog
venca, njeno telo rađa radost
i blista se
u istini koja ne narušava
panoramu, veoma opor miris prirode, pregršti ruža
kao prave modrice na ovim grudima polja
opruženog
ispod tribina valovi velike ljuljaške
mladih voćnjaka u rastu – kao da smo učile da letimo
da bi se suočile sa životom. Ali dve devojčice na slici iz školskih dana
gledale su u drugom smeru.
 
traduzione di Bojana Bratić
 
[1] Kćeri i živote moj. (o.p.)

Aggiungi commento


Codice di sicurezza
Aggiorna