Cuvari razlika (Beograd, 2018)

Prevod sa italijankog: Bojana Bratić Ivić

Dodala sam kući prozirno telo
 
Gledam kako se poigrava loptom i posmatram lelujanje skeleta njegove duše u obliku
senke koja okružuje letove – crvene putanje, zvonike
lopte nad prostranom
zemaljskom kartitekom - devojčica mu kaže pa ti si isti
kao ja!: na kolenima, jednostavan i pogođen u srce – kao zemlja
nad kojom proleće treptaj kružnih putanja
ti pokazuješ svoju građu uzdignute životinje.
Ali ja verujem da ćeš se vratiti
uspravan na nogama – jer si bez prestanka išao napred (sa laganom, gotovo
praznom torbom, prema jednoj
poznatoj dimenziji. Mirna sam
i spokojna, imam
svetlosnu energiju i okrećem joj tvoje ćutanje.
Setih se
istrošila sam se živeći uz tebe
uz tvoje ćutanje.
Sada si telo koje ne vidim ali koje je sigurno
postojalo. Lepo je videti kako ljubav posmatra
vlastito svođenje račna zbog nasilja i mirenja, posle svega shvati
nestalo je sve ono vidljivo i nevidljivo
poput tornja što na vrhu nosi drugi toranj, čitavu jednu fabriku sveta.

Samo će ti život ostati           
 
Njene cipele nisu pronašli.
No svetlost se obljubnički obrušavala na telu devojke  
kristalizirano u svedočenju.
Između očiju i trbuha
tragovi praonice – vraćanje unazad da bi se utvrdio alibi.
Pokazalo se da je kapija bila brižno zaključana.
 
Kao hostija plamsala je u suznoj materiji
kasnog popodneva – glave upletene u šiblje
i uporno ponavljanje okretaja. Zbog nepoznatih razloga       
nije mogla više da dočeka nadolazeće godine
bez obzira na zadatke koje su pojedinačno one mogle da nametnu
ali pozdrav
lepotama ovog sveta bez pokreta
zagrevao je fizički sastav što postaje
uzvik radosti tela oslobođenog boli.

Oltar ljudske vrste                
 
Lako je bilo voleti je, ali bilo joj je suđeno
da nas naglo napusti i istovremeno da se posveti određenim
pripremama a svedočanstva pokazuju 
da su do sitnica brižljivo obavljene. Poslepodne je u tišini
uređivala vrt. Nismo znali o čemu je razmišljala, bila je
spokojna. Ili je
nešto zapisivala u beležnicu. Svake noći – kad bi se obukao   
poslednji klijent – majci bi za doručak kupovala kolač.
 
Otpaci plivaju po vodi
i u pravilnim intervalima zadržavaju ih rešetke sahranjene
u tami i u tišini što se stvaraju duboko ispod
površine vode naizgled vazdušaste
koja zavisi od zalazećeg sunca na vrhovima što blista kao sjajni lak       
nad svima, silni zamah optimizma
čak i u grmovima kopriva sasušenih gomilanjem fabrika
Ova ulica se zove Ulica fabrika za preradu konoplje i vodi nas
tamo gde se blato meša sa zemljom
otporno na otpatke životinja u hidroelektričnoj
centrali – to prekinuto osećanje, pasivno je
prihvatanje zlog udesa kontinenata
  i odgovarajućih nesreća utonulih
u ostrvo tela koje se završava
kod ulaza u veliku zgradu: samo jedan čuvar kontroliše
ko prelazi s jedne na drugu stranu kanala i vijugavi plamen ili                            
  možda seobu.
 
Zatekosmo je  čudno zapuštenu
kao da su joj sve veze pokidane:
u kanalu skoro da ne beše vode
nijedne loše misli
nikakve ironije
ni kapi vode u plućima, čak ni
alge – telo poduprto kritičkom svetlošću
izvan granica vlastite zapuštenosti – pulsirala je na suncu kao da je obuzeta ekstazom.

© – Fosil
 
Položi ovde ruku poput belog poveza, zatvori mi oči,                        
obaspi prag blagoslovima, pošto      
pređeš preko
zelenog zlata irisa
kao kraljevska pčela
i – zrnce
po zrnce,
od zlata i istrebljenog žita –
od mene napraviš
saće svoje svetlosti.   
 
zvezdano jato pčela kruži nad lipom
sa nadljudskom mudrošću, vrtlog inteligencija se kovitla
oko stabla meda
 
                                    - ne bi bilo dovoljno reći da je ljubav
 ova potreba prirode -
                                               dok prethodna praznina zarasta 
između dva cveta ne ostaje trag:
 
                                                        usnama mi iščupaj iz srca
zlatnu žaoku,
uspomenu na blesak što sagoreo je moj ljudski oblik
u dalekoj preistoriji
 
gde ludaci miluju kamenje kao da su u pitanju dečije glave:
 
                                                                              približi se, kao prva
među izgubljenim stvarima
i taj lik će se uzdići sa kamena da bi se ponovo osmehnuo.
 
24.5.13

Θ – Za zoru
 
moja je duša ljudski bog
                                               ptica sa visina
što svake noći gnezdo svija na belini                        
tvojih grudi
kao savršeni jedanaesterac
 
                                                  (stvar) bela i obilna, krilo tanko, ružičasto
                                                   i žbun kupina, pepeo – parva, sićušna,   
                                                   među rasutim zvezdama,
                                                                                             bela krv
cevastog sunđera
u belom planetarijumu, beli tigar
što sedi na ivici belog puta bez boli
 
moja duša raste iz tvojih kostiju
kao ruža iz živog jezika
u kapljicama,
                        u krvarenju      
                                         - iz tvog alfabeta
                                                                  nezamislivog
 
ali iz tog tela
iz njegove tihe žetve
dolazi reč,
i ovaj apsolutni hleb
koji ti nudim, ova živa
lepota, za tebe stvorena
 
6.6.13

“Ali odjednom poželeh
 
Ali odjednom poželeh
da živim da živim                      
u ljudskoj infekciji. Kako          
pobeći ako je ona i dalje tu – ali vratih na površinu
ono što u meni beše izbrisano
izbrisana specifična ljudska osobina
da se smejem. Oni što su goreli
prisiljeni behu
da gledaju kako se novorođenčad pretvara u pepeo (vlastitu
muskulaturu i druga tela, slinu i disanje
drugih) i slani miris zamršene kose prekriven
opekotinama. Pogledaj baklju njegovog čela na koje si spuštala
polovinu svojih poljubaca. Tako
nisu mogli da odvoje telo mog brata iz njenih ruku, jer
toliko ga je stiskala stalno mislim od kog stiska će meni doći spas. 
 
More osoba i bola.
Čak i stabla polegla po zemlji od bola.
U fosfornom sivilu kamenjara dvoje
nalik marionetama izloženim opasnostima.
Nisu ih
meci
pijanih vojnika ubili,
ha ieled shelì, bila je to težina                           
mog zagrljaja pod teretom tela.
Zatim se ponovo čula pucnjava. i čupanje zlatnih zuba
iz usta umrlih.
 
Pogled moje majke
beše zastrašujući – ispod nje je bilo more pokrivenih tela u duši – ja ućutah
kao crna močvara. Sa dna provalije
šta se moglo izdići ako ne ova
stalno prisutna          
krivica.

“Vazduh, prvi”
 
Vazduh, prvi                                                      
koji si udahnuo, bio je martovski i jutarnji. Sunce           
je sijalo mirno na svom talasu
sa velikog prozora jer je srce
bilo veliko
i nekoristoljubivo
kao što sunce što spušta svoju svetlost na vode reke
koja plovi sve do mora
obasjana svetlošću
na prostoru gde ukrštaju
krikovi galebova i više ništa
ne zadaje bol. Lepo je sačuvati
čist vazduh na licu onog koji se rodio, sveto
ljudskim rukama negovati svetinju, razbistriti vazduh tamo gde dodiruje
srce, da bi srce bilo jednostavno i lagano
kao papirnati zmaj
i kao sve što leti od zemlje ka nebu.
Lepo je da se kaže učiniću ono što mogu,
i više od toga, kao svi drugi koji žive na zemlji: uzmi živote
mog žovota
svoju nevinu slobodu.

Mahovine popločavaju proleća
 
Bilo je tamno, te večeri – tama
veoma spora i tiha – iz nje izroni
starica sa šalom i dugom crnom
suknjom. Reče ako želiš da spaseš
svoju devojčicu, pusti je da gladuje
čitav dan, a noću moraš
samo da joj pričaš
koliko smo daleko od raja.
 
Od nje mi ostaje
lapsus na usnama
između reči figlia i vita mia

Žetva mačeva
 
Dolazio je kroz kroz zrake zalazećeg sunca u vojničkoj odeći i tela uplašenog
dečaka – ali ja sam ga videla uspravnog na stepeništu
kao mali deo zdravlja, grč
topline u belom jezeru vetra
električnog, spreman na kišu i da se pevinuje
žbunovima trave na zemlji. Rekao je samo: ja se sećam svakog detalja
u topionici željeza – svih kamiona koji su štaviše
solidne stvari, stvari na koje se mora obratiti pažnja kao na samodisciplinovani protok misli.
 
Svi oni koji su bolesni – svi oni
koji umiru – svi koji su bili živi jer su disali a sad pate i još
    ostaju zajedno združeni – ili naglo odvojeni
    okrutnim rascepom smrti:
    svi oni koji još govore, njihova poslednja
    reč dok žive je
    ova – i ja
    je čujem, leda pognutih nad praonicom tela zbog slabićke potčinjenosti, ne više
    zbog ljubavi.
    Izjavljujem da to više ne želim da prihvatam. Dugo vremena
    hemijska fabrika njegovog glasa je bila duboko uronjena
    u moju misao
    u samoću gde se govori gestovima ruku
    kao zbog neke smušene evolucije koja nam zatvara oči
    kao zbog nekog velikog zamora na tlu zemlje
    koja nam je služila poput oslonca a uliva nam osećanje
    usporenosti obdarena kao krilo ptice laganim mehanizmima
 
    dok nas diže sa tla: sada, posle žetve koju su mačevi
    izvršili da bi spustili na travu
    zelenu prazinu neba.

Aggiungi commento


Codice di sicurezza
Aggiorna

Cerca nel sito