Srbija

Bez prtljaga, videokoncert 09-10
Prevela: Bojana Bratić
 
Koncert za vivavox (Maria Grazia Calandrone) & electronics (Stefano Savi Scarponi)
Jedan mali recitatorski koncert tu je kako bismo ušetali u ljudsko srce između amour fou živih po zakrivljenim obrisima ostrva i avetinjski bledog osmeha mrtvih u njihovoj avetinjski bledoj dobrodošlici. Zamišljamo da ulazimo u svaki novi deo prikazanog kao u jednu malu sobu gde blešte fleševi crne hronike i gde zaljubljeni beskrajno dokazuju da je ljubav večna i da naseljava zemlju ako se ne uzme u obzir trenutna upotreba osoba – sobe u kojima istorija još uvek krvari u centru predstave-srca koje ima svoje ventile i svoje apstrakcije, koje muzika rasplamsava, ohlađuje, spaja, ironiše – ne bi li uvek sve postalo laganije i bliže ekstazi, pogledu što gleda “kad svi ukrasi padnu”.
Video radovi su bili osmišljeni i realizovani u ritmu koji prati prazne i pune deonice teksta i muzike. Ljudski likovi, prikazani u avetinjskom, ektoplazmatskom i tečnom stanju, okruženi zračenjem koje ih širi, žele da proizvedu i sugerišu slobodu tela i interpretacije: tela jedva da pružaju ruke prema nama izranjajući iz amniona (vodenjaka) ja-Jednog, kupaju se u izvornoj tečnosti, tela prepoznatljiva samo po polu i po njihovoj bolno ganutljivoj, svemogućoj, telepatskoj oniričkoj strukturi, tela koja liče na ništavilo iz kojeg dolaze i kome su sudbinski namenjena ali kao višak imaju radost pokreta i tragičnu senku koja ih prati.
 
Dodala sam kući prozirno telo
 
Gledam kako se poigrava loptom i posmatram lelujanje skeleta njegove duše u obliku
senke koja okružuje letove – crvene putanje, zvonike
lopte nad prostranom
zemaljskom kartitekom – devojčica mu kaže pa ti si isti
kao ja!: na kolenima, jednostavan i pogođen u srce – kao zemlja
nad kojom proleće treptaj kružnih putanja
ti pokazuješ svoju građu uzdignute životinje.
Ali ja verujem da ćeš se vratiti
uspravan na nogama – jer si bez prestanka išao napred (sa laganom, gotovo
praznom torbom, prema jednoj
poznatoj dimenziji. Mirna sam
i spokojna, imam
svetlosnu energiju i okrećem joj tvoje ćutanje.
Setih se
istrošila sam se živeći uz tebe
uz tvoje ćutanje.
Sada si telo koje ne vidim ali koje je sigurno
postojalo. Lepo je videti kako ljubav posmatra
vlastito svođenje račna zbog nasilja i mirenja, posle svega shvati
nestalo je sve ono vidljivo i nevidljivo
poput tornja što na vrhu nosi drugi toranj, čitavu jednu fabriku sveta.

Samo će ti život ostati           
 
Njene cipele nisu pronašli.
No svetlost se obljubnički obrušavala na telu devojke  
kristalizirano u svedočenju.
Između očiju i trbuha
tragovi praonice – vraćanje unazad da bi se utvrdio alibi.
Pokazalo se da je kapija bila brižno zaključana.
 
Kao hostija plamsala je u suznoj materiji
kasnog popodneva – glave upletene u šiblje
i uporno ponavljanje okretaja. Zbog nepoznatih razloga       
nije mogla više da dočeka nadolazeće godine
bez obzira na zadatke koje su pojedinačno one mogle da nametnu
ali pozdrav
lepotama ovog sveta bez pokreta
zagrevao je fizički sastav što postaje
uzvik radosti tela oslobođenog boli.
 

Oltar ljudske vrste               
 
Lako je bilo voleti je, ali bilo joj je suđeno
da nas naglo napusti i istovremeno da se posveti određenim
pripremama a svedočanstva pokazuju 
da su do sitnica brižljivo obavljene. Poslepodne je u tišini
uređivala vrt. Nismo znali o čemu je razmišljala, bila je
spokojna. Ili je
nešto zapisivala u beležnicu. Svake noći – kad bi se obukao   
poslednji klijent – majci bi za doručak kupovala kolač.
 
Otpaci plivaju po vodi
i u pravilnim intervalima zadržavaju ih rešetke sahranjene
u tami i u tišini što se stvaraju duboko ispod
površine vode naizgled vazdušaste
koja zavisi od zalazećeg sunca na vrhovima što blista kao sjajni lak       
nad svima, silni zamah optimizma
čak i u grmovima kopriva sasušenih gomilanjem fabrika
Ova ulica se zove Ulica fabrika za preradu konoplje i vodi nas
tamo gde se blato meša sa zemljom
otporno na otpatke životinja u hidroelektričnoj
centrali – to prekinuto osećanje, pasivno je
prihvatanje zlog udesa kontinenata
  i odgovarajućih nesreća utonulih
u ostrvo tela koje se završava
kod ulaza u veliku zgradu: samo jedan čuvar kontroliše
ko prelazi s jedne na drugu stranu kanala i vijugavi plamen ili                             
  možda seobu.
 
Zatekosmo je  čudno zapuštenu
kao da su joj sve veze pokidane:
u kanalu skoro da ne beše vode
nijedne loše misli
nikakve ironije
ni kapi vode u plućima, čak ni
alge – telo poduprto kritičkom svetlošću
izvan granica vlastite zapuštenosti – pulsirala je na suncu kao da je obuzeta ekstazom.
 

“Ali odjednom poželeh”
 
Ali odjednom poželeh
da živim da živim                      
u ljudskoj infekciji. Kako          
pobeći ako je ona i dalje tu – ali vratih na površinu
ono što u meni beše izbrisano
izbrisana specifična ljudska osobina
da se smejem. Oni što su goreli
prisiljeni behu
da gledaju kako se novorođenčad pretvara u pepeo (vlastitu
muskulaturu i druga tela, slinu i disanje
drugih) i slani miris zamršene kose prekriven
opekotinama. Pogledaj baklju njegovog čela na koje si spuštala
polovinu svojih poljubaca. Tako
nisu mogli da odvoje telo mog brata iz njenih ruku, jer
toliko ga je stiskala stalno mislim od kog stiska će meni doći spas. 
 
More osoba i bola.
Čak i stabla polegla po zemlji od bola.
U fosfornom sivilu kamenjara dvoje
nalik marionetama izloženim opasnostima.
Nisu ih
meci
pijanih vojnika ubili,
ha ieled shelì, bila je to težina                           
mog zagrljaja pod teretom tela.
Zatim se ponovo čula pucnjava. i čupanje zlatnih zuba
iz usta umrlih.
 
Pogled moje majke
beše zastrašujući – ispod nje je bilo more pokrivenih tela u duši – ja ućutah
kao crna močvara. Sa dna provalije
šta se moglo izdići ako ne ova
stalno prisutna           
krivica.
 

“Vazduh, prvi”
 
Vazduh, prvi                                                      
koji si udahnuo, bio je martovski i jutarnji. Sunce           
je sijalo mirno na svom talasu
sa velikog prozora jer je srce
bilo veliko
i nekoristoljubivo
kao što sunce što spušta svoju svetlost na vode reke
koja plovi sve do mora
obasjana svetlošću
na prostoru gde ukrštaju
krikovi galebova i više ništa
ne zadaje bol. Lepo je sačuvati
čist vazduh na licu onog koji se rodio, sveto
ljudskim rukama negovati svetinju, razbistriti vazduh tamo gde dodiruje
srce, da bi srce bilo jednostavno i lagano
kao papirnati zmaj
i kao sve što leti od zemlje ka nebu.
Lepo je da se kaže učiniću ono što mogu,
i više od toga, kao svi drugi koji žive na zemlji: uzmi živote
mog žovota
svoju nevinu slobodu.